Ŋσctʋɾɳe †

Veliki odjek u međunarodnoj štampi 1955. godine, kao i narednih nekoliko godina, podigla su događanja u malom mestu Kastel, na Mauricijskim ostrvima. Dečak po imenu Četanadevi je više nego zapanjio ceo svet kada je počeo da govori da je reinkarniran i da ja bio Šriram Janku, isto Indo-mauritanac, ali koji je bio mrtav, a pre toga je živeo u mestu Vokoasu, nedaleko od Kastela i za koga su znali mnogi iz detetovog okruženja, pa je zato priča veoma brzo doprla do medija i podigla neviđeno interesovanje javnosti. Iako dete nije znalo kako Janku stvarno izgleda, tvrdilo je kako je njegova barka, jednog dana potonula, ploveći ka ostrvu Plat, koje je jedno od malih ostrva, ne previše udaljeno od mesta gde je taj čovek živeo. Dete je neprestano ponavljalo da je umrlo na moru i da je pre nego što je izdahnuo bio okružen ribama. Javnost se sve više interesovala za detetovu priču i roditelji želeći da se oslobode pritisaka znatiželjnika i onih koji su tražili da se provere navodi, odveli su malog Andrea kod Šrimanove udovice, ne rekavši mu gde ga vode. Onog trenutka kada je dete ugledalo tu ženu, prepoznalo ju je. Saznavši za taj događaj odmah je došla i majka pokojnog ribara. Ugledavši tu staru ženu, dečak se bacio na kolena, ponavljaujući; Evo moje majke. U celoj toj priči, vema je interesantan detalj koji je usledio. Dete nije htelo više da se vrati svojim pravim roditeljima i da živi sa njima, već se potpuno promenivši, ostalo je da živi sa svojom majkom iz predhodnog života. Najverovatnije da u podsvesti čoveka postoji jedna ovakva mogućnost, da kada postane svestan da je reinkarnacija nekoga, u njemu to saznanje izaziva neopisivi strah da će nove činjenice da mu promene život, koji je isplivao iz njegove podsvesti, uz predpostavku da predhodni život može biti interesantniji i mnogo prihvatljiviji od trenutnog, što bi sve stvorilo nepredvidive tegobe. Po mom ličnom mišljenju, ovaj strah je uzrok što mnogi odrasli ljudi ne pričaju o svojim vizijama i saznanjima, čak i ako su u njih apsolutno ubeđeni. To je izraženo podjednako i kod onih koji su ranije živeli u izobilju, a u trenutnom žvivotu su siromasi, kao i u obrnutom slučaju, gde zaziru da priznaju svoje "siromašno poreklo" i nizak, kako inteleketualan, tako i socijalani nivo predhodnog življenja. Iz knjige Davida Nauma - O reinkarnaciji ✨

View more

U jednom malom mestu po imeni Kornalej živi zajednica druza (religijska grupa od oko million pripadnika čija su religijska učenja sinteza islama, judaizma i hrišćansta, a pripadnici sebe smatraju islamistima). 1958. godine se rodio Imad Elavar. Jednom prilikom, kada je imao nepunih pet godina, šetajući se sa svojom bakom, ugledo je jednog stranca. Bez razmišljanja je dete potrčalo, bacivši mu se u zagrljaj. Kada su prisutni od čuđenja došli sebi, dete je objasnilo: Ti si u mom predhodnom životu bio moj sused, sa kojim sam se rado družio. Nakon toga dete je nastavilo da govori, upotpunjujući priču brojnim detaljima; da mu je predhodnom prezime bilo Buhamzimi i da je živeo u planinskom mestu pod imenom Kribi, udaljenom čitavih tridesetak kilometara od Kornaleja, gde su se tada nalazili. U tom razgovoru je nekoiliko puta spomenuo imena Mahmud i Jamila. O ženskoj osobi je govorio kao o sjajnoj mladoj ženi. Istovremeno je ponavljao kako je bio svedok nesrećnog slučaja, kada je jedan čovek bio srušen i zgažen od strane kamiona. Tek nakon nekoliko meseci Imadovi roditelji su saznali da je čovek koga je dete srelo na ulici stvarno iz sela Kribi i dečakov otac se ne samo iznenadio, već i potresao, shvativši da je njegov sin nekada bio stanovnik tog malog, siromašnog sela. Smatralo se da je Imad reinkarnacija nekog Mahmuda Buhamzija, koji je pregažen kamionom i koji je imao ženu Jamilu. Otac je krenuuo u Kribi, ali bez uspehao je tražio tragove porodice Buhamzimi. Istovremeno se okolina zainteresovala za tu priču i insistirali su da u to selo dođe i Imad, koji je tada imao pet godina. 1964. godine u istraživanje tog slučaja se uključio doktor Stivenson. On je uspeo da otkrije kako je izvesni Buhamzi živeo u tom selu, ali četvrt veka ranije i da je umro 1943. godine, kada je pregažen kamionom. Međutim postojala je velika razlika između biografije tog Saida i Imadovih opisa, koji su se odnosili na prošli život. Na prvi pogled nije postojala ni jedna jedina zajednička tačka, osim smrti. Doktor Stivenson je utvrdio kako stara Saidova kuća nije ni malo slična onoj koju dečak opisuje u svojim vizijama. Ali verovanje poznatog naučnika da u dečakovoj priči mora da postoji istina i njegova upornost doveli su do jednog interasntnog otkrića. Došlo se do saznanja kako je postojao jedan Saidov prijatelj po imenu Ibrahim. Čudesno je bilo slaganje između Imadove priče i Ibrahimove biografije. On je bio vozač kamiona i Said ga je smatrao više nego prijateljem. U nesrećnom slučaju koji se zbio pred Ibrahimovim očima, Said je pao pod kamion i bio je usmrćen. Sa druge strane imao je ujaka po imenu Mahmud, koji je na njega imao veliki uticaj, ali Ibrahim nije bio u tom selu na dobrom glasu, jer je živeo u konkubinatu sa svojom ljubavnicom Jamilom. Ta veza je, sasvim normalno, nailazila na ogromne neodobravanje u malom mestu. Nakon smrti svog ljubavnika, Jamila je 1949. godine bila proterana iz tog sela. Detaljnim istraživanjem, Stivenson.. Ima još ✨

View more

Godine 1949. godine rođen je Emrulah Turkan. Već sa dve godine je počeo da govori i da priča kako se seća predhodnih postojanja, čak i imena osoba. Navodeći da je on sam, kako je tvrdio, bio šeik Maruf. Naravno da se tome odmah nije pridavala neka posebna pažnja, jer je porodica pripadala islamskom svetu, a kao što znamo ta religija negira nova rođenja. Međutim 1954. godine Emrulahov otac je angažovao nekoliko radnika da mu rade na imanju. Iz njihove priče se zaključilo kako su ti radnici veoma dobro poznavali nekog šeika Marufla, koji je umro 1948. godine. I ti ljudi su počeli detetu da postavljaju nova pitanja u vezi tog čoveka. Od toga kako mu se zvala žena, do pitanja koliko je imao dece i sl.. Na sva pitanja Emrlahovi odgovori su bili tačni. "Imao sam petnaestoro dece. Deset sinova i pet kćeri." Potom je naveo, bez ikakve greške, imena sve šeikove dece. "Moja žena je imala osobeni znak. Mladež na desnom obrazu." Čak su i za taj detalj radnici potvrdili da je tačan. Nekoliko godina kasnije, kada je dečak odrastao i postao mladić, sreo je sasvim slučajno jednog pukovnika turske vojske. Taj čovek je bio zapanjen kada je iz usta tog mladića čuo sledeće reči: "Vi ste nekada bili pod mojom komandom. Tada sam bio u telu šeika Marufa." Naravno da zbunjeni pukovnik nije odmah poverovao u istinitost tih reči, ali kada mu je mladić ispričao strahote kroz koje su zajedno prošli, precizirajući najsitnije okolnosti jednog nesrećnog slučaja u kome su obojica mogli da izgube život, oficir se potpuno predao. Direktor Psihijatrijske klinike, Medicinskog fakulteta u Istambulu, vodio je slična istraživanja kao i Dr. Stivenson. Bio je inicijator da se organizuje susret između Emrulaha i jednog od sinova šeika Marufa, koji je u to vreme bio član turskog parlamenta. U grupi ljudi u kojoj se reinkarnirani šeik približio, bilo više od deset osoba, ali mladić je bez ikakvog problema prepoznao svog sina iz predhodnog života, pozvavši ga po imenu. Tada ga je podsetio na intimne detalje koje samo šeik i njegovi članovi porodice znaju. Iz knjige Davida Nauma - O reinkarnaciji ✨

View more

Kada pričamo o reinkarnaciji, nezaobilazan je slučaj devojčice Svarnlate Mišer, koju je 1961. godine počeo da prati poznati istraživač Jan Stvenson. Ona je rođena 1948. godine u Indiji, u porodici inspektora rejonske škole u Čatarpuru. Sa tri godine, prolazeći sa ocem kroz grad Katni, počela je odjednom da govori kako sve zna o jednoj kući, gde je, navodno, nekada živela. Njeni tadašnji roditelji, kao ni ona, nikada ranije nisu dolazili u to mesto. Čak je pokazala da zna pesme i igre koje niko nije znao u njenom okruženju i počela je da tvrdi kako se njena porodicia u prošlom životu prezivala Pathak. U desetoj godini, počela je za ženu svog profesora u kodžu da ponavlja kako joj je ona drugarica iz predhodnog života. Čuvši te navode, za dete se zainteresovao Šri Bekerdži, profesor sa katedre za parapsihologiju Univerziteta u Džajpuru. Posetivši porodicu Pathak, profesor je utvrdio kako su oni stvarno imali ćerku koja se zvala Bija i koja je umrla 1939. godine. On je potom u leto 1959. godine, znači kada je dovojčica imala jedanaest godina, organizovao da porodica Pathak poseti Svarnlate Mišer. Pri susretu, devojčica ih je sve prepoznala, osim dve osobe, koje su od strane profesora bile pridodate, radi eksperimenta, u čilju provere i testiranja sećanja deteta. Nakon toga su Svarnlate odveli u grad Katni, gde je ona i druge ljude prepoznala, ukazujući na promene koje su se u međuvremenu dogodile u tom mestu. Kao što smo rekli, 1961. Jan Stivenson je posetio deovčicu i od 49 pitanja, ili zahteva koje je postavio Svarnlati, samo su dva mogla biti okarakterisana kao sumnjiva. U izveštaju slavnog naučnika se kaže kako je devojčica ne samo do detalja opisala kuću u kojoj je živela, već je prepoznala rođake i prijatelje, bez obzira na sve zamke koje je postavljao iskusni istraživač, dajući veoma precizne odgovore u vezi svoje bolesti i smrti. Osim toga, sa preciznošću je opisala doktora koji ju je lečio, kao i tok bolesti, kao i detalje u vezi smrti, za koje je znala samo njena majka iz predhodnog života Šri Čintamin Pandaja. Interesantno je kako se sve vreme prema svojoj braći, koji su u to vreme bili mnogo stariji od nje (u četvrtoj deceniji života), odnosila kao starija sestra, iako je imala samo trinaest godina. Osim sećanja na ovu reinkarnaciju, u devojčici je postojalo još jedno sećanje, koje se odnosilo na život koji je vodila u indijskoj državi Bengal, u mestu Sinket, gde je, po njenim rečima, živela kao dečak Kamlem, koji je umro u svojoj devetoj godini. To je objašnjavalo njeno znanje čudnih pesama na bengalskom, mada je ceo život znala i govorila samo jedan jezik, hindi. Iz knjige Davida Nauma - O reinkarnaciji ✨

View more

Karakondžula je biće iz mitologije Južnih Slovena, koje je naročito zastupljeno u mitologiji Srba. Verovanje o postojanju ovog bića je rašireno među stanovnicima u Bugarskoj, Makedoniji i na jugu Srbije. Iako nema dokaza o postojanju karakondžuli, postoji određen broj ljudi koji se i dalje veruju u postojanje ovog mitološkog bića. Karakondžula ili ženski demon sa likom starice koji se javlja u nekrštene dane bio je deo staroslovenske mitologije, međutim priče o ovim zastrašujućim bićima još uvek se mogu čuti u nekim delovima Srbije, Bugarske i Makedonije. Karakondžula se u pričama opisuje kao starica velikih oštrih noktiju i gvozdenih zuba, a na glavi može imati i rogove. Za vreme dvanest dana Božića one noćima traže svoje žrtve, a to su često muškarci koji se nađu van kuće. Ona svoje žrtve jaše, napadajući ih s leđa, pa ih fizički muči do jutra. Ovaj demon ženama koje nađe van kuće ili ženama koje zaborave na praznike grebe lice, davi ih u vodi ili baca sa brda. U aleksinačkom kraju još uvek postoji verovanje da karakondžule napadaju pijanice i da ih jašući teraju u reku. U negotinskom kraju ljudi još uvek pričaju o napadima koje su sami doživeli, neki su čak uspeli, kako kažu, da vide karakondžule i zapamte njihov izgled. Opisivali su ih baš onako kako su poznate u pričama starih Slovena i dodaju da ovi noćni demoni mirišu kao mokri psi. Karakondžule ne mogu da oduzmu život svojih žrtava, ali ih napadom i mučenjem ostavljaju uplašenim i iznemoglim. Verovanje u karakondžule je došlo iz Grčke, a kod njih se ovaj demon javlja u muškom obliku, bezuslovno su zli i dolaze u povorkama među ljude i to u božićnom periodu. Njima su se u nekrštene dane prinosile žrtve u obliku kolača. Danas u predelu Đevđelije se pravi božićni kolač koji se naziva karakondžul. Pošto veliki deo staroslovenske istorije nije zabeležen, usled nedostatka pismenosti, postoji teorija prema kojoj su Grci ova bića nasledili od slovenskih naroda sa kojima su bili u kontaktu. Pored karakondžula u bogatoj mitologiji starih Slovena mogu se naći priče o demonima prirode, sudbine, demonima bolesti kao i čovekolikim demonima kao što su vampiri, baba Jaga, veštice. Svi oni su davali objašnjenje pojavama i iskustvima ljudi koje niko nije mogao da objasni. Danas, ova verovanja ostaju samo zabeležena u knjigama i u zabačenim krajevima društva u kojima se još uvek mnoge pojave i iskustva objašnjavaju uz pomoć mitskih bića. Želite opis I sve ostalo? ✨

View more

Kod većine ljudi reč spiritizam izaziva slike drvenih stolova koji lebde. Za to su zaslužni brojni filmovi na temu okultnih pojava. Kasnije ćemo govoriti o tome da se sa spiritizmom retko ko nije susreo, pogotovo u svojoj mladosti, za početak, recimo da je to za većinu ljudi (okultna) nauka uz pomoć koje se pokušava stupiti u kontakt sa umrlim osobama. Može se reći da je era spiritualnog započeta 1848. godine kada su sestre Fox, Katerin (1838–1892), Lijah (1814–1890) i Margaret (1836–1893) počele sa veoma čudnim ponašanjem i objašnjenjem onog što su svi videli i čuli. Ćerke Davida i Margarete Fox, stanovale su u mestašcu Hydesville, blizu New Yorka-a. Šumovi, udarci, pomeranje nameštaja su postali takoreći svakodnevna stvar, ali uz to se javila i komunikacija između devojaka i duhova. Lekari nisu imali objašnjenja za te stvari, a sve se iskomplikovalo, kada su duhovi počeli da ulaze u tela devojaka i da iz njih govore svojim glasovima. Znatiželja i popularnost je rasla do te mere, da se tri sestre počele da nastupaju u pozorištima, kako bi zadovoljile interesovanja sve većeg i većeg broja ljudi. Veoma brzo su postale popularne u svim delovima sveta gde su štampane novine, jer vesti o njima su punile novinske stupce. Sva ova dešavanja su devojke povezivale sa duhom jednog od suseda čije telo nije bilo pronađeno. Može se pretpostaviti kako je desetine puta više bilo onih koji su u to verovali, od onih koji su se trudili da ospore sve izrečeno. Stvar je posebno iskomplikovala činjenica što je Margaret, nakon smrti svojih sestara izjavila kako su njih tri sve zvuke same proizvodile, a priče izmišljale. Čak ni tu nije kraj jednoj veoma čudnoj priči o kojoj je napisano na desetine knjiga. Nekoliko godina posle njihove smrti, kada je rušena kuća u kojoj su živeli, u temeljima je pronađen kostur muškarca. Oni koji su verovali u celu priču, našli su još jedan dokaz za to, oni koji nisu verovali morali su da se pomire sa činjenicom kako se tih zadnjih decenija osamnaestog veka javio pokret pod nazivom Spiritzam. Uz brojne medijume, koji su vrlo lako kontaktirali sa "drugim svetom", istraživači su počeli da iznalaze nove načine za komunikaciju sa "duhovima", a to im je, mora se priznati, polazilo za rukom. Ako protumačimo brojne zapise o proricanju sudbine, kako vrhovnih sveštenika i sveštenica, Mesopotamije, Stare Grčke, Asteka,... pa sve do onih koji su u svojoj seoskoj sredini na različite načine onsultovali duše umrlih osoba, kako bi sagledali budućnost, zaključuje se da se to radilo, na ovaj, ili onaj način od samog postanka civilizacije. Veoma je širok dijapazon tehnike komunikacije, od upadanja u trans, do postavljanja pitanja klatnu, ili rašljama u svojim rukama. Franc Anton Mesmer (1734-1815), stekavši za svoje doba najviše medicinsko obrazovanje u Beču, je svakako prva osoba koja se sa naučnog stanovišta pozabavila hipnozom i, kako je sam nazvao, animalnim fluidom, dajući odgovore na svoje pitanje: Ima još ✨

View more

Svako od ovih mesta krije neku svoju tajnu zbog kojih je ljudima zabranjeno da ulaze u njih, a upravo zbog te zabrane, ona sve više bude znatiželju kod ljudi. Na svetu postoje ona mesta koja su zabranjena običnim ljudima a koja zbog svoje misterioznosti još više privlače posetioce.
Mežgorje je grad u Rusiji koji godinama predstavlja veliku tajnu i zbog toga je zatvoren za posetioce. Ovde žive ljudi koji su zaposleni na misterioznom vrhu Jamantau na nadmorskoj visini od 1.640 metara na Uralu. Ovaj grad je osnovan 1979. godine, a splet različitih okolnosti u poslednje tri decenije ga je stavio pod senku tajnovitosti. Satelitski snimci pokazuju da se na ovoj lokaciji ispod zemlje nalazi ogromni nuklearni objekat ili bunker. On je prokopan u vreme mandata ruskog predsednika Borisa Jeljcina. Iznad bunkera su sagrađene kasarne za dva vojna garnizona: Belorek 15 i Belorek 16. U ovaj ruski grad niko ne sme da kroči, a mnogi nagađaju šta se nalazi u njemu. Među objašnjenjima su se našla i opravdanja da se radi o rudniku, magacinu za hranu, objektima za zaštitu ljudi, ali i obrazloženja da je ovo bunker za rukovodstvo u slučaju nuklearnog rata.
Zabranjena zona Vumera - Ova zabranjena zona nalazi se u Australiji, a u nju ulaz nije dozvoljen jer je tu nalazi teritorija za testiranje oružja. U blizini se nalazi istorijski kvart grada koji privlači veliki broj turista svake godine, kako bi videli stari kosmodrom, što je Vumera nekada predstavljala. Posetioci dolaze da vide lokalne znamenitosti kao što su rakete u parku u Muzej. Međutim, tamo gde se testira oružje, običnim smrtnicima nije dozvoljen ulaz.
Oblast 51 - To je američka vojna baza u Nevadi, koja je nastala 1955. godine. Međutim, osim što važi za visoko očuvanu bazu za ispitivanje aviona i novih oružja, ona krije još neke tajne koje još uvek privlače pažnju istraživača i radoznalih. Vlada je dala vrlo malo informacija o ovoj vazduhoplovnoj bazi, što je izazvalo kod ljudi masovne spekulacije o tome šta se zapravo odigrava iza ograde Oblasti 51. Zvaničnici su često pokušali da objasne da se radi o tajnoj lokaciji na kojoj se radi na razvoju tajnih tehnologija. Pretpostavke su da se ovde ispituju oborene vanzemaljske letelice, vanzemaljci, zatim da se održavaju sastanci i zajednički poslovi sa bićima iz svemira, da se razvija egzotično oružje, sredstva za kontrolu vremena, tehnologije za putovanje kroz vreme i teleportovanje.
Svalbard trezor - Namenjen zaštiti budućnosti, Trezor sudnjeg dana (globalno skladište semena) nalazi se na ostrvu Spicbergen u arhipelagu Svalbard u Severnom ledenom okeanu, u Norveškoj. Ovaj trezor je u početku čuvao samo useve, ali je nedavno dobio i isporuku od tri semena. Seme norveške smreke i belog bora ne mogu da budu neki obrok, ali imaju ključnu ekološku ulogu, a istraživači će iskoristiti ovo semenje kako bi pratili genetski razvoj šuma tokom godina. Globalno skladište semena je ogromno i nalazi se na oko 1.300 kilometara od Severnog pola. Ima još malo ✨

View more

Za Triskelion slobodno možemo reći da je jedan od najlepših i najčešće korišćenih simbola keltske tradicije. Već na prvi pogled dobijamo sliku kruga koji kao da poseduje tri noge (spirale) od kojih svaka traži svoju stranu, svoj sopstveni pravac razvoja, a ipak ostaje čvrsto vezana za svoje sedište. Sve u vezi ovog znaka čoveka prosto poziva na rast, razvijanje, bujanje, zar ne? Reklo bi se da upravo u konstatnoj akciji, kretanju i takmičenju leži tajna uspeha. Uostalom, broj tri je i u numerologiji sinonim za plodnost, širenje i ekspanziju, dok se astrološki vezuje za planetu Jupiter koja i sama simboliše rast na svim poljima. Najosnovnije značenje ovog broja je svakako u vezi sa svetim trojstvom, i simboliše jedinstvo Oca, Sina i Svetoga Duha. Zato i ne čudi što se često može čuti da je trojka zapravo nebeski broj koji u sebi objedinjuje osnovne principe duhovnog razvoja – Veru, Ljubav i Nadu; ali predstavlja i spoj čovekove volje, nagona i uma koji našu dušu približava spoznaji. Ovoj listi dodajmo još i početak, sredinu i kraj, kao najpouzdanije tačke u okviru kojih svako živo biće može da se razvija, ali i stvaranje (kreaciju), čuvanje (prezervaciju) i rušenje (destrukciju) kao direktan način izražavanja tog razvoja. Drugim rečima, broj tri je simbol intelektualnog i duhovnog reda, sveukupnosti i dovršenosti, tačka u kojoj se stapaju prošlost, sadašnjost i budućnost. Sada, kada znamo značenje broja koji ulazi u naziv Triskeliona, lako je izvući dalju simboliku ove takozvane Spirale Života. Tri spirale, tri puta, tri slobodna kraja koja se vraćaju u svoje središte su jasna veza sa težnjom da se postigne savršena ravnoteža i harmonija, i na neki način oda priznanje neprekidnom kretanju toka života. Zanimljivo je dodati da se Triskelionu pripisuju kako solarno tako i lunarno značenje, pa se u njemu prepliću i muški i ženski princip: kreacija iza koje se krije plodnost, akcija koju podstiče intuicija, obnova kojom gospodari skrivena želja. Koje god tumačenje smatrali odgovarajućim, Triskelion vam svakako može pomoći ukoliko se trenutno nalazite na prekretnici koja od vas zahteva jasnu i nedvosmislenu akciju. Dovoljno je samo izabrati pravi put, i ne zaboraviti svoje korene. U tom smislu Triskelion je najperfektniji simbol nadogradnje već postojećeg, u njegovim spiralama vidimo otvorenost za nove ideje ali i odbacivanje svih potencijalnih predrasuda. ✨

View more

Kralj Solomon, treći kralj Izraela ujedno poznat i kao graditelj čuvenog Jerusalimskog hrama, jedna je od najmarkantnijih istorijskih ličnosti. Poznat po svojoj učenosti, mudrosti, ali i bogatstvu, Solomon je s punim pravom postao glavni akter mnogih legendi koje su oduvek privlačile pažnju ljudi širom sveta, a posebno ezoterista. Kako i ne bi, kada je upravo kralj Solomon važio za jednog od najvećih majstora kabale! Priču o ovom nesvakidašnjem kralju počinjemo jednim od najkorišćenijih simbola vezanim za njegovo ime - Solomonovim pentagramom. Bilo da se radi o okultnim ili pak religijskim društvima, pentagram je oduvek smatran znakom savršenstva i služio je kao moćna odbrana od zlih duhova. Njegov naziv potiče od grčkih reči pente (broj pet) i graphein (pisati), pa se samim tim pentagramom može nazvati svaka geometrijska figura sastavljena od pet simetričnih linija. Ipak, prva asocijacija na ovaj simbol je petokraka zvezda koja se može nacrtati u samo jednom potezu. Iako na prvi pogled sve u vezi pentagrama odiše jednostavnošću, ovo je jedan od najneshvaćenijih simbola koji za mnoge predstavlja simbol nečastivih, demonskih sila. Zašto je to tako? Odgovor na ovo pitanje leži u samoj postavci (prikazu) pentagrama. Kada je jedan njegov krak (odnosno glava pentagrama) uperen nagore dobijamo simbol prirode i takozvanog savršenog čoveka koji stoji nogama na zemlji, ruke su mu u vazduhu a glava je okrenuta ka nebu. Na taj način se prenosi jasna poruka odnosno koncept svemoći, sveznanja i pobede nad inferiornim, ovozemaljskim silama. Samim tim, predstavlja odličnog provodnika pozitivne energije koji se uspešno bori protiv univerzalnog Zla, uspostavlja red i ima moć da rasteruje pomenute demonske sile. U suprotnoj postavci (dva kraka okrenuta nagore) on postaje simbol Satane, simbol demona, haosa, nereda, ludila, u njemu tada vidimo strujanje najnegativnije energije koja samim tim ima moć da privlači i najmračnije sile. Solomonov Pentagram ne treba poistovećivati sa Solomonovim Pečatom, iako se danas mnoga tumačenja ovih simbola prepliću i nadopunjuju. Kada govorimo o uobičajenoj formi Solomonovog Pentagrama, važno je voditi računa da se lik pravi u Suncu ili Mesecu, i da materijal korišćen u tu svrhu korespondira sa Suncem (zlato) ili Mesecom (srebro). Nosi se na grudima, pa se samim tim ostavlja dovoljno prostora na drugoj strani za Pečat traženog Duha koji služi za direktnu odbranu od opasnosti i kojim se istovremeno zapoveda Dusima. Takođe, bitno je voditi računa i o bojama koje se koriste u njegovoj izradi. Sam pentagram, krug oko njega kao i imena (simboli odnosno sigili) ispisuju se crnom bojom. Reč Tetragrammaton ispisuje se crvenim slovima dok se Soluzen, smešten u samom centru pentagrama ispisuje zelenom bojom. Za reči smeštene u kracima pentagrama: Abdia, Ballaton, Halliza, Halliy i Bellony koristi se plava boja. ✨

View more

Drevne legende o bogovima grmljavine danas se mogu objasniti modernom naukom zvučnih talasa i upravo oni su poslužili kao inspiracija za Stonehenge, tvrdi jedan američki naučnik. Čuveni, 5.000 godina star kameni krug u Britaniji jedan je od najpoznatijih u svetu i njegova svrha je nepoznata - od praistorijske observatorije do hrama sunca i drevnog lečilišta. Međutim, Stiven Valer, koji već 20 godina proučava pećinsku umetnost i naročito se interesuje za zvuk na drevnim mestima, smatra da su efekti zvučnih talasa pre 5.000 godina bili toliko misteriozni da su podstakli izgradnju Stonehenge. Fenomen poznat kao aktustične smetnje se dešava kada dva izbora zvuka - na primer gajde - sviraju istu notu u isto vreme sa različitih tačaka. Dok slušalac prolazi, zvučni talasi umesto da se ujedinjuju kako bi zvuk činili jačim, u stvari se "odbijaju" jedan od drugog i stvaraju zaglušujući efekat. "Čujete zvuk koji varira između glasnog i tihog", rekao je Valer na konferenciji Američkog udruženja za napredak nauke u Vancouver. "To bi bilo veoma misteriozan fenomen, potpuno neobjašnjiv. Pomislili bi ste da bi dvojica gajdaša koji sviraju učinili zvuk jačim od jednog, ali dok šetate zvuk modulira i na nekim mestima se uopšte ne čuje", objasnio je on. "To deluje kao da masivni, nevidljivi predmeti blokiraju zvuk, a to me je podsetilo na strukturu Stonehenge", dodao je Valer. Ovu ideju podržavaju i legende, poput priče o dvojici gajdaša-čarobnjaka koji su naterali device da igraju u krugu i potom ih pretvorili u kamen, kazao je Valer. Budući da je naučnik, legenda nije bila dovoljna da zadovolji njegovu znatiželju, pa je Valer smislio eksperiment kojim bi testirao svoju teoriju. On je vezao oči ljudima kako bi iskusili istu zvučnu iluziju kao gajdaši u njegovom scenariju. "Pitao sam ih šta je između njih i zvuka. Oni su naslikali sliku koja je prilično slična Stonehenge. Mislili su da masivni predmeti blokiraju zvuk, a u stvari je samo došlo do nestanka zvuka", kazao je on. Valer je takođe otkrio, kada je testirao Stonehenge, da se kada se izvor zvuka stavi u sam centar kruga i potom šeta oko njega čuje ista modulacija zvuka. On je ubeđen da je iluzija bila inspiracija za kameni krug. "Rezultat zvučne iluzije i ideja da kamenje koje ne vide, ali čuju blokira zvuk razlog je izgradnje Stonehenge. Time je ono što su verovali da postoji konkretizovano". Valer je pozvao savremeno društvo da sačuva akustičnu prošlost naših predaka i prekine širenje drevnih pećina zarad lakšeg pristupa turista. "Niko više ne obraća pažnju na zvuk. Mi uništavamo zvuke", rekao je on. "Drevni narodi nisu znali za postojanje zvučnih talasa. Za njih je to bila magija. Zbog toga moramo da sačuvamo i izučimo zvučne prostore arheoloških mesta", smatra Valer. ✨

View more